Istorijat fabrike

Fabrika karoserija "Autokaroserija" iz Novog Sada osnovana je 1. juna 1952. Tog dana rasformirano je dotadašnje autoremontno preduzeće "Stražilovo" koje je nastalo 1947. godine pa se u njegovim prostorijama sa oskudnim sredstvima i 15 ljudi udario temelj preduzeću za izradu i opravku karoserija. Daljim razvojem automobilske industrije preduzeće menja svoju osnovnu delatnost tj. sa popravke i remonta automobilskih karoserija prelazi na izradu novih automobilskih karoserija. Ta nova delatnost je registrovana 1956.

Iste 1956. godine dolazi do prvih kontakata sa Tvornicom automobila iz Maribora tako da su se kroz poslovno-tehničku saradnju ti odnosi sve više razvijali, da bi 1973. pokrenut postupak integracije ove R.O. sa TAM-om iz Maribora.

U međuvremenu, 1. juna 1964. dolazi do pripajanja jedne bivše Vojne pošte iz sastava JNA u Autokaroseriju Novi Sad. Ta Vojna pošta prelazi u sastav Autokaroserije sa svim svojim sredstvima i preko 100 članova kolektiva. Krajem iste godine iz sastava preduzeća Servis i remont TAM u Novom Sadu, prelazi u Autokaroseriju čitavo odeljenje za izradu traktorskih kabina sa svojim sredstvima i 40 karoserista.

Gradski autobus TAM AS 3500 M

Gradski autobus TAM 190 A 11 M	Prigradski TAM 190 A 11 P
Verzija TAM 190 A 11 za tržište Danske

Davne 1974. godine su se tamo postavile i prve nadgradnje na Volvo B58 šasiji za potrebe gradskog prevoza u Novom Sadu. To su bili čuveni Volvoi "sa tri prozorčića" karakteristični za prednji i zadnji deo autobusa, čiji je dizajn za ono vreme bio više nego napredan u poređenju sa dizajnom tadašnjih najpoznatijih konkurentskih evropskih proizvođača autobusa i po mnogima neprevaziđen.

Volvo B58 sa nadgradnjom "Autokaroserije" 1974. godine

9. decembra 1974. Autokaroserija se pripojila Tovarni automobilov in motrjev Maribor, te dobila status OOUR-a. Poslovala je pod firmom TAM Maribor, OOUR Autokaroserija Novi Sad. 14. februara 1977. OOUR Autokaroserija Novi Sad prerasta u Radnu organizaciju čija je osnovna delatnost proizvodnja kamiona i specijalnih vozila.

7. februara 1978. R.O. Autokaroserija sa još sedam Radnih organizacija prihvatila je Samoupravni Sporazum o udruživanju u Složenu organizaciju udruženog rada ZIV TAM Maribor, pa je dalje poslovala kao R.O. u sastavu SOUR-a pod firmom. ZIV TAM Autokaroserija Novi Sad, p.o. Filipa Višnjića broj 5.

1. aprila 1981. U ovu R.O. pripojio se "Zadrugar" Preduzeće za remont motornih vozila i karoserija iz Novog Sada, Marka Miljanova broj 3. Ovo preduzeće je bilo formirano davne 1945. godine. Dana 20. januara 1984. raskinut je Samoupravni Sporazum o udruživanju radnih organizacija u Složenu organizaciju udruženog rada ZIV TAM Maribor.

Istog dana prihvaćen je Samoupravni Sporazum o udruživanju R.O. u Poslovnu zajednicu proizvođača motornih vozila TAM sa sedištem u Mariboru.

Gornje promene u organizovanju prouzrokovale su promenu naziva firme, koji od 21. septembra. 1984. glasi TAM – Autokaroserija R.O. za izradu i remont karoserija sa potpunom odgovornošću Novi Sad, Filipa Višnjića broj 5.

Takođe je na osnovu rešenja o upisu Poslovne zajednice broj SRG357/84 od 30. avgusta 1984. Suda u Mariboru kod Osnovnog Suda udruženog rada u Novom Sadu 11. oktobra 1984. u sudski registar stavljena zabeleška o udruživanju "TAM – Autokaroserija " u skupnost TAM-a Maribor. Krajem ove godine, dolazi do preseljenja R.O. sa lokacije u ulici Filipa Višnjića 5 na novu lokaciju u Industrijskoj zoni, na adresi Put Novosadskog partizanskog odreda broj 19 u Novom Sadu, gde je napravljena nova proizvodna hala sa pratećim objektima.

Od 1986. godine, Autokaroserija se seli u novu proizvodnu halu površine oko 15.000 m 2 gde je 700 radnika proizvodilo isto toliko autobusa godišnje. Fabrika je opremljena najmodernijim alatima, komorama za odmašćivanje, farbanje i testiranje na kišu. U to vreme je osvojena i nova serija TAM-ovih gradskih i prigradskih autobusa TAM 260A116 dužine 12 metara pogonjenih vazdušno hlađenim motorima TAM od 260KS i prigradskih TAM 190A110 P sa motorom od 190 KS. Kompletne šasije i karoserije su rađene u Novom Sadu, dok su motori i osovine stizale iz Maribora. Tokom 1988. godine u serijsku proizvodnju je ušao i zglobni autobus TAM 260A180 koji je bio značajan po tome što je bio prvenac u bivšoj Jugoslaviji sa motorom u prikolici. U to vreme je dvorište fabrike bilo prepuno gotovih autobusa pretežno bele boje koji su čekali na svoju isporuku. Naravno, niste mogli a da ne primetite i autobuse ofarbana plavo za "GSP" Novi Sad, "ZET" Zagreb, "Autobanat" Zrenjanin ili crveno za "GRAS" Sarajevo, žuto za "Certus" iz Maribora ili narandžasto za "Autotrolej" iz Rijeke ili zeleno za "Integral" iz Ljubljane...

Autobusi za izvoz nisu bili zapostavljeni, tako da su rađeni prigradski autobusi za Nemačku i druge zemlje zapadne Evrope, a od istočnih tržišta su bili najzanimljiviji autobusi za potrebe vojske Sirije kao i gradski autobusi za potrebe gradskog prevoza u Damasku, glavnom gradu Sirije. Ovi autobusi su rađeni na šasijama FAP-a. Jedan od ovih poslednjih se vozi i u Novom Sadu, a kupila ga je građevinska firma "Budućnost" za potrebe prevoza radnika, a još je interesantan po tome što u nazivu tipa autobusa nosi ime "Liman" (!?). Svakako interesantan podatak je i to što je za potrebe prevoza hodočasnika u Saudijskoj Arabiji "Autokaroserija" isporučila krajem osamdesetih godina nekolio stotina kabriolet autobusa! Ovi su autobusi imali klima uređaj, matirana stakla i posebne rezervoare za gorivo i vodu i bili su u stanju da pređu 1.000 km bez stajanja. Pomični krov na ovim autobusima nije postojao zbog tople tropske klime, već da ne bi predstavljao fizičku prepreku između putnika-hodočasnika i Alaha!

U toku 1987. došlo je ponovo do promene firme i delatnosti, pa je firma tada glasila: "TAM – Autokaroserija" Radna Organizacija za izradu autobusa i vozila specijalne namene sa potpunom odgovornošću Novi Sad, Put Novosadskog partizanskog odreda broj 19.

Verzija TAM 260 A 116 P za nemačko tržište

Dolazak devedesetih godina je doneo raspad bivše države, a samim tim i nedaće ovoj fabrici. Ovo je značilo raskid sa matičnom fabrikom, gubitak tržišta, a i poslovi koji su ugovoreni sa stranim investitorima su stali zbog sankcija UN. Radnici su otišli trbuhom za kruhom, a fabrika se sa malobrojnim radnicima prevashodno orijentisala na reparaciju starih autobusa i tek neznatan broj izrade novih. Iako su potrebe u zemlji za novim vozilima bile velike, zbog opšteg siromaštva to nije imao ko da plati.

Tek od druge polovine devedesetih, fabrika okreće novi list. Promenjeno je ime "Autokaroserija" u "Neobus" i agresivnije se pristupa osvajanju novih modela sopstvenim snagama. Napravljen je novi gradski autobus sa podom standardne visine i mercedesovim motorom, a dizajn je bio po ugledu na aktuelne nemačke konkurente. Taj prototip je kupio "Autosaobraćaj" iz Herceg Novog, a potom su sledile porudžbine i od drugih kupaca, kao što su "Lasta", "Autobanat", "GSP" Priština i drugi. Uskoro je usledila i zglobna verzija ovog modela i njegovo predstavljanje na Salonu automobila 1994. godine u bojama "Laste" koja je bila i najveći kupac ovih modela, pored firme "Saobraćaj" iz Žablja i "GSP" Novi Sad čija je verzija imala MAN-ov motor i četvorokrilna vrata. Uporedo sa osvajanjem gradskih modela, razvijani su i modeli turističkih srednjepodnih modela (prototip je kupio "7. juli" Šabac) i visokopodnih modela (Prototip je kupila "Lasta"). Ovim unapređenim modelima su prethodile jednostavnije međugradske varijante na šasiji mađarske firme "Csepel", a modeli su izvezeni za Mađarsku i za ruski institut "Kaluga".

Autobus Csepel 875/21 sa nadgradnjom "Autokaroserije"

1996. godine je Neobus napravio prvi niskopodni zglobni autobus na svojoj šasiji sa komponentama mađarske Rabe. Taj prototip je predstavljen na beogradskom Salonu u proleće te godine. Osim gradskih i prigradskih modela, Neobus je osvojio proizvodnju i turističkih i visokoturističih autobusa i permanentno ih usavršavao. Taj uspeh je krunisan nagradama na sajmovima automobila u Beogradu 1995. i 1997. godine, kao i zlatnim medaljama za kvalitet na sajmovima u Novom Sadu 2001. i 2003. godine. Visokoturistički autobus Neobusa je proglašen i za autobus godine u našoj zemlji 2001. Ako se i izuzmu sve nagrade domaćeg porekla, svojevrstan znak kvaliteta predstavljaju specijalna odobrenja nemačkog proizvođača Mercedes-Benz i engleskog proizvođača Dennis da na svojim nadgradnjama nose njihov znak. Posebna je priča to što Neobus ima sertifikat za nadgradnju šasija Volvo već dugi niz godina, te je za potrebe GSP Novi Sad izrađivao modele na šasijama Volvo B10M u solo i zglobnoj varijanti, kao i jedan model na šasiji Volvo B10B.

Prototip niskopodnog autobusa sa komponentama Raba	Prototip visokopodnog turističkog autobusa
Gradski zglobni autobus na šasiji Volvo B10MA	Gradski autobus na šasiji Volvo B10B

Oktobra 2004. godine, Neobus je na aukciji kupio Alaa Maghrabi Mohamedali A, biznismen iz Saudijske Arabije, prevashodno za svoje potrebe. On je inače vlasnik oko 2.000 autobusa od kojih je veliki broj upravo izašao iz proizvodne hale Neobusa. Fabrika zapošljava nove radnike i inženjere, a dosta je uloženo u najsavremenije softvere za projektovanje autobusa. Neobus 2006. godine potpisuje ugovor sa švedskom kompanijom Volvo kao ekskluzivni karoserista za njihove šasije u regionu Jugoistočne Evrope, a potom je usledila i homologacija za izvoz autobusa u zemlje EU.

Izvori: Saša Conić, Autobusi.net, NEOBUS AD.